Srbija 2014., izborne godine bez izbora

Danas mi je na vrata pozvonilo jedno dete.

Jedno malo, kratko ošišano, blago prestrašeno dete.

Tamnih a bistrih očiju, poput izgubljenog laneta, dete.

Mukom poterano, praznim stomakom vodjeno, dete.

Detence.

Sa rancem na ledjima, i kesom sa četvrtinom hleba u ruci.

Vaspitano dete koje zna da kaže "dobar dan" i "molim Vas".

Dete koje je gladno, i moli za malo hrane.

Ili para da može da kupi nešto da jede.

Saznao sam da živi na Banjici.

Da nema oca, a da mu majka nema posao, nego hranu nalazi po kontejnerima.

Za njega, i njegovog mladjeg brata.

Saznao sam da ima dvanaest godina i da je dobar učenik.

Da voli školu i drugare, iako nema sve što oni imaju.

Saznao sam da njegov mali osmeh nema često priliku da vidi Sunce.

Da je svet njegovog detinjstva otrovan teškim mukama koje nisu za decu.

Otvorio sam svoj frižider, i nisam znao šta da mu dam.

Sve mi je delovalo besmisleno, pogrešno.

Dao sam mu pare.

Kad sam tražio da mi obeća da neće kupovati slatkiše i cigarete, on mi čvrsto obeća da sigurno neće, jer pare nosi svojoj mami, pa će ona da nahrani sebe, njega i brata.

Srce mi se stezalo sve vreme.

Dečak se ljubazno zahvalio, i otišao da zvoni sledećem komšiji.

Zatvorio sam vrata.

Gledao ga još malo kroz špijunku.

Srce me steglo još više.

Kakvi smo neljudi mi ljudi kad medju nama takva tuga može da živi.

Mogli bi da pokoljemo čitavo životinjsko carstvo, i sve da proždremo, krvavim zubima da se smejemo, zadovoljno da besnimo, dok neka deca gladuju.

Mogli bi pola te hrane i da bacimo.

Mogli bi tom hranom i da se gadjamo.

Da se sprdamo.

Da trunemo.

Smrdimo.

A tu pored nas, neprimetno svoju muku tuguju razna neka sirota, gladna deca.

Ni kriva, ni dužna.

Njih Deda Mraz ne brine.

Njima internet nije spor.

Kvalitet kablovske im nije loš, a televizori im nisu mali.

Ne muče ih, niti im smetaju, Zvezda i Partizan.

Ne biraju izmedju crne i bele čokolade.

Njihov život je samo jedan uveli list koji će vetar da oduva.

Jedna priča sa više završetaka, a skoro svi su tužni.

Ja razumem da smo mi pod čizmom zapada.

Da su nam zarili zube u vrat, i isisavaju sve iz nas.

Da smo bez masti nasadjeni na kolac.

Da smo živi sahranjeni i pišamo po sebi.

Ali ne razumem milione, milijarde, trilione, kretenione, debilione, retardione, ne razumem da se toliko otima, troši, baca, zgrće i grabi, dok neko gladuje.

Dok gladuju deca, sirote duše, koje niko nije pitao da li žele uopšte da dodju na ovaj i ovakav svet.

Koliko će brojeva imaginarne vrednosti, sa predznakom precrtanog E ili S, da se obrne ove godine u kampanji obmanjivanja sirotinje da bi guzonje ostale, ili ponovo došle do fotelja za zgrtanje?

Da bi se voštila pečenja i rakije po ledjima gladnih, koliko?

I jedan dinar je previše.

A sve preko toga je pakao.

Na svetu ima dovoljno svega za sve.

Ali nema dovoljno ljudi medju bićima koja hodaju na dve noge.

Žao mi je što barem mi Srbi nismo u stanju da budemo ljudi u ovom prljavom i govnjivom svetu.

Jedni prema drugima.

Prema našoj deci, i sirotinji.

Što se i kod nas ždere, baca, i zadovoljno prdi i podriguje na mast, dok dečica gladuju, i maštaju o parčetu hleba i šolji mleka.

Jebem ti takvu civilizaciju, potpuno je promašena, a mi neljudi nismo ni za kurac.