Srbija 2014., izborne godine bez izbora

Danas mi je na vrata pozvonilo jedno dete.

Jedno malo, kratko ošišano, blago prestrašeno dete.

Tamnih a bistrih očiju, poput izgubljenog laneta, dete.

Mukom poterano, praznim stomakom vodjeno, dete.

Detence.

Sa rancem na ledjima, i kesom sa četvrtinom hleba u ruci.

Vaspitano dete koje zna da kaže "dobar dan" i "molim Vas".

Dete koje je gladno, i moli za malo hrane.

Ili para da može da kupi nešto da jede.

Saznao sam da živi na Banjici.

Da nema oca, a da mu majka nema posao, nego hranu nalazi po kontejnerima.

Za njega, i njegovog mladjeg brata.

Saznao sam da ima dvanaest godina i da je dobar učenik.

Da voli školu i drugare, iako nema sve što oni imaju.

Saznao sam da njegov mali osmeh nema često priliku da vidi Sunce.

Da je svet njegovog detinjstva otrovan teškim mukama koje nisu za decu.

Otvorio sam svoj frižider, i nisam znao šta da mu dam.

Sve mi je delovalo besmisleno, pogrešno.

Dao sam mu pare.

Kad sam tražio da mi obeća da neće kupovati slatkiše i cigarete, on mi čvrsto obeća da sigurno neće, jer pare nosi svojoj mami, pa će ona da nahrani sebe, njega i brata.

Srce mi se stezalo sve vreme.

Dečak se ljubazno zahvalio, i otišao da zvoni sledećem komšiji.

Zatvorio sam vrata.

Gledao ga još malo kroz špijunku.

Srce me steglo još više.

Kakvi smo neljudi mi ljudi kad medju nama takva tuga može da živi.

Mogli bi da pokoljemo čitavo životinjsko carstvo, i sve da proždremo, krvavim zubima da se smejemo, zadovoljno da besnimo, dok neka deca gladuju.

Mogli bi pola te hrane i da bacimo.

Mogli bi tom hranom i da se gadjamo.

Da se sprdamo.

Da trunemo.

Smrdimo.

A tu pored nas, neprimetno svoju muku tuguju razna neka sirota, gladna deca.

Ni kriva, ni dužna.

Njih Deda Mraz ne brine.

Njima internet nije spor.

Kvalitet kablovske im nije loš, a televizori im nisu mali.

Ne muče ih, niti im smetaju, Zvezda i Partizan.

Ne biraju izmedju crne i bele čokolade.

Njihov život je samo jedan uveli list koji će vetar da oduva.

Jedna priča sa više završetaka, a skoro svi su tužni.

Ja razumem da smo mi pod čizmom zapada.

Da su nam zarili zube u vrat, i isisavaju sve iz nas.

Da smo bez masti nasadjeni na kolac.

Da smo živi sahranjeni i pišamo po sebi.

Ali ne razumem milione, milijarde, trilione, kretenione, debilione, retardione, ne razumem da se toliko otima, troši, baca, zgrće i grabi, dok neko gladuje.

Dok gladuju deca, sirote duše, koje niko nije pitao da li žele uopšte da dodju na ovaj i ovakav svet.

Koliko će brojeva imaginarne vrednosti, sa predznakom precrtanog E ili S, da se obrne ove godine u kampanji obmanjivanja sirotinje da bi guzonje ostale, ili ponovo došle do fotelja za zgrtanje?

Da bi se voštila pečenja i rakije po ledjima gladnih, koliko?

I jedan dinar je previše.

A sve preko toga je pakao.

Na svetu ima dovoljno svega za sve.

Ali nema dovoljno ljudi medju bićima koja hodaju na dve noge.

Žao mi je što barem mi Srbi nismo u stanju da budemo ljudi u ovom prljavom i govnjivom svetu.

Jedni prema drugima.

Prema našoj deci, i sirotinji.

Što se i kod nas ždere, baca, i zadovoljno prdi i podriguje na mast, dok dečica gladuju, i maštaju o parčetu hleba i šolji mleka.

Jebem ti takvu civilizaciju, potpuno je promašena, a mi neljudi nismo ni za kurac.

Srbija, zemlja mogućnosti

Nisam iznenadjen što vlast, ova trenutna, ili bilo koja druga, navodno podstiče mlade ljude da započinju sopstveni biznis, da sami kreiraju svoju sudbinu, naravno samo u teoriji, jer ipak, treba plaćati porez, i sve obaveze, da bi svi besposleni trutovi po državnim institucijama mogli da primaju svoje plate, tople obroke, i markice za Bus Plus. Naravno da ne mislim da su svi ljudi zaposleni u državnim institucijama takvi, jer lično poznajem primere koji rade svoj posao odgovorno, i savesno, kao da žive u nekoj ozbiljnoj zemlji, ali vrlo je jasno na kakav profil ljudi mislim.

Jednom prilikom mi je naš čovek, koji preko dvadeset godina živi i radi u jednom malom gradu u Nemačkoj, ispričao kako je uspeo, kako je stvorio svoj biznis, i kako se obogatio. Nije se obogatio u smislu holivudske slike sisatih i guzatih ljubavnica, jedinstvenih primera automobila koji mogu da idu 17 puta brže od ograničenja na bilo kom auto-putu, nego dovoljno da živi lep i miran život, sa svojom normalnom i srećnom porodicom, u kući, sa dva automobila, i redovnim odlaskom na godišnji odmor negde u svetu. Dakle, iz perspektive života u Srbiji, žešće se obogatio. Podigao je kredit od države u kojoj živi, pod posebnim podsticajnim uslovima za manje privrednike, bez kamata, jer je državi u interesu da on radi, da zaposli još ljudi, i da, naravno, redovno plaća svoje obaveze, od kojih, normalno, i jedna takva velesila od države živi. Takodje, ispričao mi je i pod kojim uslovima je podigao, i otplatio kredit za kuću. Sve to zajedno meni je delovalo potpuno neverovatno i nestvarno, jer mi uvek imamo osećaj da država samo hoće da nas ojadi, opljačka, da bi neki gotovani i guzonje uživali u tudjem radu, te da se samo uz kriminal ili partijske kombinacije može uspeti.

Kad sam ja, vlasnik firme, kao saksofonista i stalni član benda našeg najpopularnijeg pevača već sedam godina, i kao lider benda u najgledanijoj zabavnoj emisiji na našoj televiziji, sa fakultetskom diplomom akademije u Amsterdamu, oženjen profesorkom italijanskog jezika i književnosti, dakle takodje fakultetski obrazovanom osobom, koja je isto kao i ja, vlasnik firme, ima pevačku solo karijeru, kulturnu doduše, a to je mana, i peva u istom tom najgledanijem show programu, otišao da se raspitam za kredit za stan, prvo su me naduvali, da bi posle dosta ubedjivanja krenuli da mi objašnjavaju šta je potrebno, i koliko će me opljačkati za tih 25 godina, e onda sam naduvao ja njih. Dakle, to je iz moje vizure, onako prilično mršavo objašnjeno, kako sve to izgleda u jednoj normalnoj, a kako u našoj zemlji. I posle se gospodin mrtav 'ladan pojavi na televiziji i kao podstiče mlade da otvaraju svoje firme i započinju biznis. Malo je reći da mi se od takvih poteza ove sadašnje vlade, kao i mnogima od vas, povraća. Zašto bismo radili za druge, stvarali i doprinosili društvu u kom živimo, kad sve što vidimo i možemo da očekujemo su afere bez posledica, sumnjivi bogataši, ubice koje se oslobadjaju, politička elita koja kiti pevaljke po šatorima, zapošljavanje nestručnih guzonja i procvat primitivizma?

Bilo bi jako lepo da se, za promenu, neko malo uozbilji kad dodje na vlast, i zaista krene da radi sa stručnim i školovanim ljudima od iskustva. U suprotnom, za par stotina godina neće nas više biti. A ako nas ne bude, za to smo krivi sami. Jesu nas trpali sa svih strana, istorijske nepravde su učinjene ovom narodu, ali za ove gore navedene stvari smo ipak krivi mi, i samo mi.

Za sve moje posebne ljude

Postoje na ovom svetu neki, svakom od nas, posebni ljudi. To su ljudi koji te zovu drugačije, ljudi čiji glas odzvanja u tebi decenijama koje su prošle. Ljudi u čijim očima nisi samo ono što si izgradio, već i ono odakle si krenuo. Ljudi za koje ne postoji vreme, jer večnost jednog trenutka sa njima ne može dostojno da se opiše svim rečima svih jezika ovoga sveta, a koliko god vremena da ima, nikad ga nije dosta.

Ja razmišljam često, i mnogo, o različitim životnim situacijama, i kad se nekome od tih ljudi desi nešto što izazove tektonske poremećaje u mom malom svetu, tada mi se otvori neko sedmo čulo, nešto što mi je veće od svega što postoji, a istovremeno je i najmanje na svetu, potpuno nevidljivo, i nedodirljivo, jer je samo moje, i ne poznaje jezike ljudi, već sva osećanja, sećanja, sve boje, mirise i trenutke, odavde do večnosti.

Ne verujem da postoji veća svrha za naše postojanje u ovom univerzumu, od pronalaženja jednog takvog, ili još jednog takvog čoveka. Bez obzira što se na svetu koji mi upoznajemo, poznajemo i prepoznajemo, takva bogatstva završavaju, ili pak privremeno prekidaju, kineskim zidom plača, ipak je najveće ono što je bilo, jer to što je bilo postoji, i ostaje zauvek.

Razum se razvija oduvek, pa zauvek, ali emociju ne može nikad da preraste. A emocije kažu da je sve to privremeno, samo jedna nevidljiva kap u moru, da tamo negde svi ti posebni ljudi strpljivo čekaju da se vidimo opet.

Za sve moje posebne ljude, od srca.

Negde se mora početi!

Savetovao me jednom prilikom dobar prijatelj, i kolega, da prestanem društvene mreže da koristim kao prostor za iznošenje svojih stavova, već, što zaista i bi bilo mudrije, fokusiram potencijal istih na muziku, i sve dobro oko nje. Razmišljao sam o tome, nisam na prvu loptu odbio. Ali sam ubrzo shvatio da ne mogu. Jer stvari koje ja ovde pišem su rezultat svakodnevnice u kojoj se nalazim. Trudim se da je zapakujem u lepe boje, sa šaljivim, i koliko je u mojoj moći interesantnim tekstovima, ali ponekad imam potrebu i onom drugom sebi da dozvolim da prozbori. I mislim da je to u redu, bez obzira što umem da zategnem po koju previše po nečijem ukusu. Sad već ovo zvuči kao da se pravdam, a nije to poenta, poenta je da život nije vrt prepun cveća i ptičica, nego džungla sa najlepšim primerima flore i faune, ali i nekim grdnim, a ponekad i po život opasnim. Ja ne pristajem, i nikada neću pristati, da budem žrtva medija, i te psiho torture koja se sprovodi zbog nekih intergalaktičkih interesa ko zna koga. Ne mogu da ne vidim sirotinju, starce koji kopaju po djubretu, decu bez roditelja, bolesne koji mole za pomoć, isto tako ne mogu da ne vidim da se medijska pažnja ne posvećuje dovoljno problemima koje treba rešiti, ali zato svaka budala koja nema stida da uradi nešto što svi mi ni mrtvi pijani ne bi, i još to da objavi u novinama, ima maksimalnu pažnju, kako medija, tako i javnosti. E kad dodje do toga da javnost počne to da upija, mene to nervira. Zato što sam i ja deo te javnosti, i živim u toj i takvoj realnosti, a ne u kući od čokolade, sa prozorima od marmelade. Razumem taj moderni senzacionalizam, potrebu da se primeti nešto šokantno i nesvakidašnje, ali mislim da se to odavno otrglo kontroli, te da tome treba stati na rep. A to se neće desiti pisanjem o samo i isključivo lepim stvarima. Neće se, znam, uopšte desiti nikakvim pisanjem, ali moje je ljudsko pravo da se izjasnim, i pronadjem istomišljenike. Meni je, iz veoma sebičnih razloga na kraju krajeva, lakše kad vidim da nisam sam. A znam da nisam, znam da mnogima te stvari smetaju. Ko zna, možda nekad u budućnosti ponovo skupimo snagu za neki novi 05. oktobar, možda sve gadosti koje progresivno rastu kako 21. vek odmiče baš u ovoj našoj maloj zemlji počnu da odumiru. Za sad odumire samo razum, ali nada umire poslednja.

I za kraj, koga ne bude mrzelo da sve ovo pročita, svaka čast.