Ponekad vidim sve boje, zarobljene u mraku. Čujem ih kako drhte. Časna bela, iskrena crvena, snažna plava, ljuta narandžasta i žustra žuta...čujem ih sve. Dozivaju. Tiho. Preplašeno.
Daleko je san u kom one lete, u kom ih krila nose gde trenutak poželi. Da li su uradile baš sve što je trebalo, da li su se ipak previše opustile? I sama svetlost je sa njima, zajedno pokušavaju da pronađu izlaz. Možda se i probude. Ne spavaju, ali nisu budne. Misli im gore. Zašto je crnilo uvek na kraju veće?
Bol.
Niko ne zna da su tu. Niko ne zna. Nastupa tišina. Samo njihovo iščekivanje postoji. Strepnja. Da li će ikada ponovo osetiti slobodu?
Bol.
Onog jutra kad su teškom mukom nagovarali sivu da se malo pomeri, dok su svetlost i mrak još prijatelji bili, nisu mogle da naslute da ih ovakva sudbina čeka.
Kada bi se svetlost razbolela od hladnoće, i pokrila sve boje, ni to nije slutilo na ovo što je sad, što ne sme da se izgovori.
Bol.
Niko ne sme da priča. Niko ne sme da diše. Niko ne sme. Boja nema.
One cure niz obraz, u mladoj suzi jednog dečaka. Njegove svetle oči sada vide samo mrak, one u mraku nevidljivo sjaje. Jer najgori mrak koji je progutao sve boje ipak štiti od onoga što tada jeste. I što traje. I što se nikada ne može zaboraviti.
To su moje boje. To je srce moje. To je duša koja ne zna, koja putuje sa srećnom zvezdom u džepu, ali u crno-belom svetu.
Ponekad vidim sve boje, zarobljene u mraku. Čujem ih kako drhte. To su moje boje. To je srce moje.
