Ovo sam ja

PULS INTERVJU

DETINJSTVO

- Čega se uopšte sećaš, koliko godina si imao kada ste morali da odete iz Hrvatske? Da li si posle rata posetio Sisak, šta si osetio?

Sećam se svega. Sećam se lišća koje smo voleli da rasturamo po igralištu kad ga jesen obori, i krađe grožđa iz dvorišta na putu od kuće do škole. Sećam se svih onih zimskih dečijih radosti kao na filmu, od grudvanja i sankanja, do mokrih nogu i promrzlih ušiju. Sećam se boja i mirisa proleća, jurenja za loptom i leptirima. Sećam se bazena u Željezari, delu grada gde je moj otac radio, a sestra i ja kao mali išli u vrtić.

Sve to je prekinuo glupi rat, ljudi i njihova pohlepa i lakomislenost, a crteži koje sam kao mali tim životom inspirisan pravio, iako nikada nisam imao talenta za taj vid umetnosti, su zamenjeni pisanjem kojim se bavim i dan danas, na svoj neki način, a život je uprljan skloništem, sirenama, bombama i strahom.

Otišli smo istog leta kad je kroz poslednje teritorije u Hrvatskoj naseljene Srbima prošla "Oluja", tačno 10.08.1995. Ja nisam bio u koloni, mi smo preko Maribora, i zatim Mađarske došli u Beograd. Sisak sam od tada posetio jednom, u avgustu 1998., sa velikom željom da vidim prijatelje. Divno nam je bilo. Dok mi jedan od poznanika iz kraja u kome smo živeli nije saopštio da ja nemam šta tu da tražim, da će, citiram: "Platiti skinsima gajbu pive da me ubiju." Naravno da se to nije moglo desiti tek tako, jer sam ipak imao mnogo prijatelja tamo tada, koji bi stali u moju zaštitu, ali sâm osećaj da te neko mrzi zbog nečega na šta ti ne možeš da utičeš, je dovoljno odvratan da više nisam želeo da idem tamo. Niti ću. Sa prijateljima sam u kontaktu preko fejsbuka, sretnemo se ponekad u Zagrebu u kom sam od tada sa Zdravkom više puta svirao.

- Muzikalnost, od koga si je nasledio, kada si počeo da sviraš, i šta? Koga si slušao kao klinac?

Moj otac je uvek pokazivao muzički talenat, a i majka i on, veliku ljubav prema muzici. Zahvaljujući njima rastao sam uz svetske "evergreen" hitove, i lepe domaće pesme, iz vremena Jugoslavije. Sklonost prema muzici sam pokazao od malih nogu. Pevušio sam i zviždao neke melodije stalno, što je navelo moje da mi kupe prvi instrument, mali "Casio" sintisajzer, koji imam i dan danas. Prve pesme sam naučio da sviram još pre osnovne škole, na sluh skidajući pesme iz memorije, ili sa radija. To me jako zabavljalo. Zato su moji roditelji rešili da me upišu u nižu muzičku kad i u osnovnu školu. Prvi instrument koji sam u muzičkoj dobio da sviram bila je harmonika. Nisam je voleo. Bila mi je velika i teška, i nisam uživao u sviranju. Ali pored školskih zadataka, moj otac me stalno trenirao tako što mi je pevao i zviždao melodije koje sam ja potom skidao i učio na harmonici da sviram. Napravili smo spisak od nekih dvestotinjak pesama, koje naravno i dan danas pamtim. Iako nije ni znao, učinio mi je veliku uslugu, jer to je možda i najefikasniji način treniranja kako uha, tako i memorije kod deteta. To mi je svakako pomoglo u razvoju, školovanju, i kasnije nastupanju.

 

RAT, DOLAZAK U BG, PRIVIKAVANJE

- Dolazak u Srbiju, da li ste odmah stigli u Beograd, šta se sećaš iz tih prvih dana, kod koga ste došli? Da li se sećaš svojih roditelja, kako su pokušavali da sakriju od tebe svoje brige i strahove?

Moj prvi dolazak u Beograd nije bio zbog dolaska na Marakanu da gledam Zvezdu, što sam kao mali silno želeo, nego dolazak među svoje, da ispočetka gradimo život u zemlji u kojoj nas neće diskriminisati na nacionalnoj osnovi. Tako smo mislili. Prvo čega se sećam je haos na autobuskoj stanici. Ogroman grad. Milioni ljudi. Frka. Panika. Gužva. Haos. I u svemu tome nešto ogromno i fenomenalno. Kao što je moj otac značajno rekao kad je mamu i mene na toj stanici dočekao: "Ovo ti je sine Beograd!".

Dobio sam odmah jastuk Crvene Zvezde, i to mi je nekako bilo jako važno. Nemam više drugare, sve to što je bilo do sad ne važi, ali od sad imam Zvezdu, tu, gde ću da živim. Prvi period smo proveli u centru grada, na privremenom smeštaju, u ulici Dž. Vašingtona. Pošto je bio avgust mesec, i svako veče je bilo prijatno i ugodno, tata me vodio u Skadarliju da slušam živu muziku. I da vidim spomenik Đuri Jakšiću. Fasciniralo me što ljudi sviraju svako veče i što ja mogu sad to da slušam. Ubrzo smo se smestili u naš stan u bloku 45, gde moje detinjstvo dobija jedan potpuno novi, i meni tada apsolutno neočekivani razvoj u pravcu ludila velikog grada sredinom devedesetih godina.

- Kako si se ti privikao na Beograd, šta ti je i ko u tome najviše pomoglo? Da li si morao da sazriš brže nego tvoji drugari-vršnjaci, da li si ga prihvatio kao svoj grad, do kraja?

Pre dolaska u Beograd sam već, zahvaljujući divnoj nastavnici harmonike, koja je videla talentovano dete koje voli muziku, ali ne i svoj instrument, pored harmonike počeo da sviram, po sopstvenom izboru, i saksofon. U septembru 1995. sam krenuo u VI razred osnovne škole, VI razred niže muzičke "Stanislav Binički", harmonika, i na Jazz odsek muzičke škole "Kornelije Stanković", saksofon. U to vreme sam trenirao i košarku koju sam jako voleo, te mi obaveze nisu dozvoljavale da imam previše slobodnog vremena. Sve to, pomešano sa odrastanjem u bloku, redovnim putovanjem gradskim prevozom preko celog grada i nazad, me vrlo brzo oblikovalo u čvršće dete, sa već nekim ambicijama. U to vreme je i prisustvo šest godina starije sestre i njenih prijatelja takođe uticalo da malo brže odrastem, ali ništa kao ta strašna promena života, iz malog, u ogroman grad.

Trebalo mi je vremena da prihvatim Beograd. Najviše zato što sam imao osećaj da Beograd ne prihvata mene. Jezik koji sam tada govorio je bio dovoljno drugačiji, kao i moje prezime, jer nije "na ić", da često čujem kako mi nismo Srbi, i da treba da se vratimo odakle smo došli. To me pogađalo i užasno nerviralo. Takav način diskriminisanja ljudi je odvratan, i ostavlja trajne rane na duši.

Mnogo toga je promenio polazak u srednju školu, muzičku gimnaziju "Stanković". Tu smo svi jedni drugima novi, krećemo iz početka, a i savladao sam beogradski srpski jezik toliko da se ne čuje više odakle sam došao. Prvu godinu srednje mi je nasilno prekinulo bombardovanje od strane najveće i najzlobnije mašinerije modernog sveta, NATO alijanse. Za nas je to bio još jedan šok, jer su se sirene, skloništa, strah i užas vratili u naše živote. Zato je moja mama posle deset dana usled jedne živčane reakcije na sve to, pokupila stvari, uzela mene za ruku, i otišli smo iz Srbije. Zbog problema sa papirima, tata je morao da ostane. Putovao sam tada preko Zagreba u Beč, prvo sa mamom, a potom sâm, a iz Beča za Nemačku, gde sam proveo ostatak bombardovanja. Psihički sam oboleo zbog svega toga, i taj horor se manifestovao kao astma, koja napada svako veče kad padne mrak, guši me, i prestaje ujutro kad svane. I tako svake noći do 10.06. i završetka kukavičke agresije svih tih prokletih demokratskih fašista. Tek po završetku bombardovanja sam se opustio i po malo počeo da uživam u svom boravku u Nemačkoj. Još dva meseca sam proveo tamo, i potom se vratio u Beograd. Opet na autobusku stanicu. Opet neki novi početak. Ali ovaj put nije bilo milion ljudi, haosa i panike. Bilo je nekoliko stotina zombija, i sablasno tužan i prazan grad. Verovatno ljudi koji su te mesece proživeli ovde i ne znaju koliko je sve to jezivo izgledalo, gledajući sa strane. A ja sam došao iz jednog normalnog života tamo neke zemlje, sa bazena i iz bioskopa, igranja stonog tenisa i vožnje bicikala u prirodi, u zemlju ubijenu u pojam. Izgaženu, izudaranu, izgužvanu, i energetski ispražnjenu. I to je bolelo. Ali to je dovelo do kraha Miloševićevog režima, koji je nas obeležio izbegličkim legitimacijama, a protiv kog sam se ja aktivno borio delovanjem u srednjoškolskom otporu, kao i učestvovanjem u studentskom kordonu u kolarčevoj 1996., sa trinaest godina. I dan danas ne znam kako su mi roditelji uopšte to dozvolili. Tada je krenuo neki zaista novi život, kome smo se svi nadali, i radovali.

- Kako ti je prošla srednja škola, da li si odmah krenuo u Srednju muzičku, da li već tada počinješ da sviraš po nekim klubovima?

Svirke su krenule odmah po polasku u prvi srednje, iako sam neke manje bitne imao i pre. Po povratku iz Nemačke upoznao sam gitaristu Ivana Ilića, mog dragog prijatelja koji danas živi u Barseloni, i počeo sam da sviram u prvom ozbiljnom bendu, kvartetu "Solid". Ove godine je petnaestogodišnjica od nastanka našeg benda, planiramo to nekim svirkama i da obeležimo. Sviralo se u to vreme na sve strane. I za pare, i za ljubav. Malo više za ljubav. Ali i para je, za jednog srednjoškolca, bilo dovoljno. Krenula su prva putovanja, čitava leta na crnogorskom primorju, gde smo svirajući jazz napravili ozbiljan haos u pivnici u Herceg Novom. U tom periodu sam počeo da se družim i sa Nebojšom Nedeljkovićem, poznatim Ćelom, gitaristom sa kojim sviram i dan danas u bendu Ane Štajdohar. On me ubacio u "Jim Walsh" bend, moj najdraži bend iz tih dana. Snimili smo i album glumcu Igoru Perviću, i to je bilo veoma simpatično. U četvrtoj godini srednje, kontrabasista Đorđe Stijepović, koji danas živi u Americi, me zvao da sviram sa rokabili grupom "Havana Whisper". Snimili smo album "Flammable" za PGP RTS, u legendarnom studiju "5", koji je danas, na sramotu svih nas, zatvoren, i svirali smo širom Balkana. Generalno, ja sam toliko svirao, da nisam imao vremena ni za šta drugo. I to je bilo odlično. Družeći se sa svim tim divnim ljudima, među kojima sam gotovo uvek bio daleko najmlađi, puno sam naučio, i brzo sazrevao.

 

AMSTERDAM

- Zašto si se odlučio baš za Akademiju u Amsterdamu, šta ti se najviše dopalo u tom gradu, a šta najmanje?

- Da li si želeo da ostaneš tamo da živiš?

- Šta si naučio od Holanđana i sveg tog šarenog sveta tamo?

Sve vreme srednje škole znao sam da ću otići negde da se školujem, i da istražim život i u nekoj drugoj zemlji. Danas moj kum, a tada stariji kolega i prijatelj, gitarista Branko Trijić, je studirao prvu godinu akademije u Amsterdamu u trenutku kad smo nas nekoliko razmišljali gde da idemo. Zahvaljujući njemu smo, između ostalih, bubnjar Marko Kuzmanović, sa kojim i dan danas sviram, trenutno u pratećem bendu Zdravka Čolića, i njegova tadašnja devojka, a moja srednjoškolska drugarica, Lena Kovačević, i ja, otišli zajedno u Amsterdam. Prijemni smo svi položili iz prve. U tom trenutku sam imao 18 godina, vratili smo se u Beograd, završio sam srednju, i već u septembru iste te godine otišli smo u Holandiju.

Amsterdam je jedan prelep grad, u kome se nalazi ceo svet. Kao i u Londonu, Parizu ili New York-u, ali u dovoljno manjoj količini da se čovek ne prestravi kad dođe.

Četiri možda najinteresantnije godine života sam proveo tamo, uz dogodovštine koje ni obilna knjiga ne bi mogla verno da prepriča. Savladao sam engleski jezik, na kom sam studirao, upoznao ljude iz celog sveta i ostvario prijateljstva koja će trajati dok smo živi. Putovao sam celom Evropom i svirao u svim gradovima koji vam padnu na pamet. Radio sam različite poslove, jer stipendije, osim roditeljske koja im je satirala kućni budžet, nije bilo. Tako sam naučio da radim na recepciji hotela, i to u noćnim smenama, kao "dišvošer" u ogromnom kafiću, u suvenir šopu, i kao utovarivač kofera na amsterdamskom aerodromu. Naučio sam kako je živeti sâm, kako je to biti gladan i u pojedinim trenutcima nemati bukvalno ni za hleb, kako je to biti Srbin u demokratskoj, a u stvari ozbiljno fašističkoj Evropi koja vrlo diskriminiše sve ljude drugih nacionalnosti. Ukratko, naučio sam šta je to život.

Sloboda koju čovek može da doživi u tom gradu, u momentima koji nisu opterećeni papirologijom i ostalim glupostima, je nešto što se rečima zaista ne može opisati. To je drugačija frekvencija života, koja se može samo doživeti, i mene je više od svega do tad, oblikovala u ono što sam danas.

Nikada nisam želeo da ostanem da živim u Holandiji, jer pored sve te predivne slobode umetničkog duha, ipak je u meni dominirala želja da se vratim među svoje ljude, u tada već vrlo moj Beograd, i da Amsterdam ostane moja ljubav iz studentskih dana, sa posebnim mestom u mojoj duši. Ali ipak želim samo turistički da se volimo, kad god se ukaže prilika za to.

Jednu veoma bitnu stvar sam naučio od Holanđana. Ljubav prema svojoj otadžbini. Oni su izdresirani tako da zakone ne krše jer ne žele da nanose zlo svojoj zemlji i svom narodu. Meni se takav odnos čoveka prema svojima i svom sviđa.

 

ŽIVOT MUZIČARA U SRBIJI

- Da li i koliko često pomisliš da ti je muka od muzičarskog života u Srbiji, ili misliš da i nije toliko loše koliko se "kuka"?

- Misliš li da si na pravom (muzičarskom) putu, šta bi te ispunilo do kraja, kakva akcija?

- Koje saradnje pominješ kao najznačajnije, i zašto?

- U kom pravcu navodiš svoju karijeru?

Mislim da nije bilo loše koliko se kukalo, ali nažalost danas je zaista onoliko loše, koliko se kuka. Ili je i to stvar trenutka, možda će budućnost biti još gora, pa će mi se današnja sadašnjost činiti kao svetla prošlost. Mada je činjenično stanje da posla ima manje nego ikad. U kulturu se ulaže sve manje, a ulagalo se malo i ranije. Klubovi se zatvaraju, ili opstaju radeći samo turbo-nitro estradu. Naravno da mi je muka od svega toga, ali nije mi muka od mog života. Ja imam svoj mikro kosmos, koji nema preterane zahteve, i zahvaljujući fenomenalnim ljudima kojima sam okružen, i sa kojima radim, sve to je u drugom planu. Pošto sviram, od kako sam se vratio u Srbiju, sa Zdravkom Čolićem, godinama već i u emisiji Ivana Ivanovića, i sa raznim muzičarima, mislim da ne postoji još mnogo toga na poslovnom planu što sam mogao da uradim da mi bude bolje, ali postoji na kreativnom, u smislu pisanja i stvaranja, tako da se time bavim sad kad konkretnog posla ima manje. Želim da stvorim svoj instrumentalni projekat, na kom trenutno radim sa kolegom, i prijateljem iz dana srednje škole, saksofonistom Uglješom Novakovićem. Naš prvi zajednički korak se trenutno sluša na YouTube-u, i po društvenim mrežama. Želim pored toga da ostvarim jedan nekomercijalni umetnički projekat, zatim da snimim razne neke pesme koje sam pisao pre deset i više godina, a želim i da naučim da sviram bubanj. Sve to mi trenutno okupira pažnju, a zarad učenja bubnja sam napravio i bend, mali rok projekat, onako od srca, zbog muzike i svirke, sa drugarima koje neću još da otkrivam, jer prvo treba da se usviramo, a neki i da naučimo da sviramo, pa ćemo se prezentovati kad za to dođe vreme.

 

ANA&LJUBAV

- Odišeš nekom lepom zrelošću, koliko misliš da mir sa sobom donosi i mir sa drugima, u tvom slučaju sa Anom? Koliko se tvoj doživljaj Ane razlikuje sada od onoga kada si je upoznao?

- Kako rešavaš nesuglasice?

- Šta je ljubav, iz "privatnog iskustva"?

Ljubav je sve. Toliko puta opisana i opevana, a nikad do kraja, na toliko fenomenalnih i različitih načina, ali nikad potpuno. U tome je valjda i čar.

Osnovni preduslov za ljubav, po mom mišljenju, je tolerancija, razumevanje. Svi smo mi jedinke, svi smo originali, i nemoguće je pronaći osobu koja će se sa bilo kim od nas sto posto slagati, uvek i u svemu. Naravno da je lakše kad se ljudi razumeju više, nego manje, ali baš skroz je nemoguće. Zato je dobro naoružati se strpljenjem, dozvoliti prostora partneru, i imati svoj. Ana i ja smo dve polovine iste priče, svaka za sebe, a zajedno. Mi smo porodica postali mnogo pre nego što smo to brakom ozvaničili, i tako funkcionišemo. 

Nesuglasica i kod nas naravno ima, nekad više, nekad manje, zavisi. S obzirom da i radimo zajedno, i provodimo možda malo više vremena zajedno nego neki drugi parovi, normalno je onda da svega ima više. Ali oko bitnih stvari se razumemo, to je najvažnije, a sitnice rešavamo usput. Niko nije savršen, grešimo oboje, ali umemo da prepoznamo grešku, i svakako naposletku sve bude ok.

Čovek koji je u svojoj glavi definisan, isprofilisan, zna šta hoće, teško da će imati problem i sa drugim ljudima, uključujući partnera. Mislim da smo žena i ja bukvalno u istim kolima, na istom putu, i ne vidim da bih ikako taj životni put mogao da prelazim bez nje, ili ona bez mene.

 

 

LIČNA KARTA

Rođen: DAN MESEC GODINA GRAD

23.07.1983., Sisak, Jugoslavija

Porodica: supruga Ana

Obrazovanje: Muzička gimnazija "Stanković", jazz odsek, Conservstorium van Amsterdam

Karijera: Zdravko Čolić, Ana Štajdohar, "Veče sa I. I." - trenutno

Do sad: Flamingosi, Aleksandra Kovač, Željko Vasić, Tijana Dapčević, "Marko Živić show", "Karaoke obračun", Sergej Ćetković, Dragoljub Đuričić, ne mogu više da se setim, ali i ovo je dovoljno :)

Ko bre ima 24 minuta nedeljno na bacanje?

Često kad nešto napišem nađu se ljudi koji me pitaju zašto pišem o tim lošim i pogrešnim stvarima/situacijama/dešavanjima itd., kad se time ništa ne može promeniti, jer oni koji se slažu i znaju da je to nešto takvo kakvo je, njima lekcija nije potrebna, posebno ne od mene, nekog tamo koji nešto tu ovo i ono, a oni koji ne znaju, ili znaju ali svejedno to nešto rade, sigurno neće prestati zbog mog piskaranja po internetu.

Tom logikom nema smisla ni pohvaliti bilo šta, ili u ovom slučaju emisiju 24 minuta, i fenomenalnog Zorana Kesića, zbog kog ovo sad pišem. Jer, svi vi koji ga, kao i ja, redovno gledate, i oduševljeni ste, sve već znate i slažete se sa mnom. Dok oni koji njega i emisiju smatraju ____________ (upisati pogrdnu reč, može i psovka, po želji), sigurno zbog mog piskaranja po internetu neće bla bla bla... Verovatno. Ali postoji jedan problem u svemu tome. A to je moj subjektivni osećaj da g. Kesić u stvari i nije baš toliko dobar u tome što radi. Mislim da ova realnost u kojoj živimo, sa ovakvim glavnim likovima farse "Da Srbija krene napred", predstavlja previše lak plen, i čini mi se kao da ekipa emisije, na čelu sa g. Kesićem, to radi sa pola snage. Dakle, on zaista nije baš toliko dobar koliko se čini, kad može takav utisak da ostavi, nego je fantastičan!

Čisto da se zna, ako krene eventualno neka rasprava komentarima na temu napisanog, udrite po Kesiću, a ne po meni, jer ja samo pišem gluposti po internetu koje nemaju uticaj ni na šta, dok se on na televiziji sprda sa stvarima o kojima mnogi ni ne pomišljaju da razmisle. On je kriv što ja sad npr. uopšte razmišljam, umesto da sam bre kao čovek lepo gledao nešto na nekom zabavnom kanalu, kojih je zahvaljujući gospodinu koji se već dvadeset godina (+/-, ne znam tačno, sram me bilo) trudi da nam ovu sumornu realnost ulepša raznim šarenim emisijama, grandioznim paradama, kulturno-umetničkim sadržajima, i nadasve izuzetno obrazovanim i elokventnim ljudima koje kroz sve te programe forsira. Takođe, g. Kesić je kriv i što vi sad ovo nepotrebno, i ničim opravdano predugačko piskaranje čitate, umesto da gledate jedan od kanala malopre pomenute kulturne gromade koja vam je sve to omogućila. Mogli bi da upalite jedan od tih kanala, bar da radi dok svoje vreme trošite ovde, i makar tako da ga podržite, kad već niste dovoljno zahvalni da ga gledate i razvijate svoje ljudske kvalitete.

Ovo sad više i nema toliko veze sa Kesićem, ja vas ne razumem. Vi i dalje čitate ove gluposti koje su izazvane nekom emisijom u kojoj nikada nećemo imati priliku da vidimo ono najbolje i najvrednije što Srbija ima, Severinu, Rozgu, Doris Dragović, Bokija 13? Ili internacionalne zvezde a naše gore lišće, među kojima se po svim mogućim kvalitetima koje srpski mediji cene najviše izdvaja američka senzacija Ekrem Jevrić? Sramotno. A kad već pomenuh g. Jevrića, sad pokušavam da se setim kako mu se zove žena. I ne mogu. Eto vidite, i pored tolikih napora naših novinara da me obrazuju, obaveste, da budem okružen istinskim vrednostima kako na dnevnom, tako i na nedeljnom nivou, ja ne znam kako se žena zove.

Dakle, ne bih više gubio vreme pišući gluposti koje ništa ne znače, ne zbog sebe, ja sam izgubljen slučaj, nego zbog generacija koja dolaze, možda i među njima ima izroda koji će se usuditi da ovako nešto negde pročitaju, pa zbog ovakvih kao što sam ja pogledaju Kesićevu emisiju, pa se drznu da razmišljaju...ne dao Bog, pu pu, daleko bilo!

12.03.2003., dan kad je Srbija zaspala

Sedeo sam tog 12. marta u tramvaju u Amsterdamu, i kretao se ka školi. 

Padala je kiša, naravno. 

Bio sam izuzetno smoren jer sam upravo izašao iz radnje u kojoj su mi rekli da će me popravka saksofona koštati 300€ koje apsolutno nisam imao. Ni 30, a kamoli 300. 

Razmišljao sam kako da dođem do tih para, a da ne kažem mami i tati, da ih ne opterećujem još i tim troškom. 

Zazvonio mi je telefon. 

Zove me mama iz Beograda. 

Smsovi nisu išli tad iz Holandije u Srbiju i obrnuto, a zvali smo se samo kad je nešto jako važno, jer je sve to bilo skupo, preskupo. 

Oblio me hladan znoj.

"Šta li je u pitanju?"...

"Halo?" - "Halo, sine, ubili su Đinđića..."

MUK. 

TIŠINA. 

A roming otkucava evre. 

"Čujemo se, voli te mama."

Zujanje u ušima i vrtoglavica u večnosti.

A mislio sam pre tog poziva da ne može gore...

Dr Zoran Đinđić nam je dao pasoš i skinuo nas sa "izbegličke legitimacije". Vratio nam je nadu. Delovalo je kao da neko brine o svima nama.

Postavljao je pitanja na koja ni dan danas nemamo odgovore.

Pitao je glasno "Šta ćemo sa Srbima iz Hrvatske?", "Šta ćemo sa Republikom Srpskom?", "Šta ćemo sa Kosovom?".

Znala je mama koliko sam ga voleo, i da sam bežao iz škole da slušam njegove govore.

Znala je da je on bio najsvetlija zvezda na mom nebu.

Znala je da sam istu snagu života i onoga što je dobro u čoveku kao biću video u njemu koliko i u Milanu Mladenoviću.

Zato me i zvala.

Znali smo svi sve, znali smo da je ubijena nada.

Jedanaest godina je prošlo od tog ružnog i kišovitog 12. marta, punog straha i strepnje. I vidi se da se nismo bojali bez razloga.

I danas kad se setim svega toga, ili kad pročitam šta sam napisao, jeza me neka spopadne, duša mi se na čas ohladi.

Jedino što mogu je da posavetujem sve ljude oko sebe da prestanu sa citiranjem Dr Đinđića  po društvenim mrežama, i da aktivnije citiraju delovanjem u stvarnom životu.

Ja se trudim da živim tako.

Patriota sam u smislu da ću svojoj zemlji i narodu biti dobar, i pošten čovek, te da ću se truditi da budem najbolji u onome što radim.

Takav patriotizam je zagovarao Dr Đinđić, i to bi trebalo da bude put svima koji vole svoju zemlju.

Ni 1000 godina nije dovoljno da prođe da se vidi koliko nam taj čovek zaista fali.

Neka počiva u miru Dr Zoran Đinđić.

Srbija 2014., izborne godine bez izbora

Danas mi je na vrata pozvonilo jedno dete.

Jedno malo, kratko ošišano, blago prestrašeno dete.

Tamnih a bistrih očiju, poput izgubljenog laneta, dete.

Mukom poterano, praznim stomakom vodjeno, dete.

Detence.

Sa rancem na ledjima, i kesom sa četvrtinom hleba u ruci.

Vaspitano dete koje zna da kaže "dobar dan" i "molim Vas".

Dete koje je gladno, i moli za malo hrane.

Ili para da može da kupi nešto da jede.

Saznao sam da živi na Banjici.

Da nema oca, a da mu majka nema posao, nego hranu nalazi po kontejnerima.

Za njega, i njegovog mladjeg brata.

Saznao sam da ima dvanaest godina i da je dobar učenik.

Da voli školu i drugare, iako nema sve što oni imaju.

Saznao sam da njegov mali osmeh nema često priliku da vidi Sunce.

Da je svet njegovog detinjstva otrovan teškim mukama koje nisu za decu.

Otvorio sam svoj frižider, i nisam znao šta da mu dam.

Sve mi je delovalo besmisleno, pogrešno.

Dao sam mu pare.

Kad sam tražio da mi obeća da neće kupovati slatkiše i cigarete, on mi čvrsto obeća da sigurno neće, jer pare nosi svojoj mami, pa će ona da nahrani sebe, njega i brata.

Srce mi se stezalo sve vreme.

Dečak se ljubazno zahvalio, i otišao da zvoni sledećem komšiji.

Zatvorio sam vrata.

Gledao ga još malo kroz špijunku.

Srce me steglo još više.

Kakvi smo neljudi mi ljudi kad medju nama takva tuga može da živi.

Mogli bi da pokoljemo čitavo životinjsko carstvo, i sve da proždremo, krvavim zubima da se smejemo, zadovoljno da besnimo, dok neka deca gladuju.

Mogli bi pola te hrane i da bacimo.

Mogli bi tom hranom i da se gadjamo.

Da se sprdamo.

Da trunemo.

Smrdimo.

A tu pored nas, neprimetno svoju muku tuguju razna neka sirota, gladna deca.

Ni kriva, ni dužna.

Njih Deda Mraz ne brine.

Njima internet nije spor.

Kvalitet kablovske im nije loš, a televizori im nisu mali.

Ne muče ih, niti im smetaju, Zvezda i Partizan.

Ne biraju izmedju crne i bele čokolade.

Njihov život je samo jedan uveli list koji će vetar da oduva.

Jedna priča sa više završetaka, a skoro svi su tužni.

Ja razumem da smo mi pod čizmom zapada.

Da su nam zarili zube u vrat, i isisavaju sve iz nas.

Da smo bez masti nasadjeni na kolac.

Da smo živi sahranjeni i pišamo po sebi.

Ali ne razumem milione, milijarde, trilione, kretenione, debilione, retardione, ne razumem da se toliko otima, troši, baca, zgrće i grabi, dok neko gladuje.

Dok gladuju deca, sirote duše, koje niko nije pitao da li žele uopšte da dodju na ovaj i ovakav svet.

Koliko će brojeva imaginarne vrednosti, sa predznakom precrtanog E ili S, da se obrne ove godine u kampanji obmanjivanja sirotinje da bi guzonje ostale, ili ponovo došle do fotelja za zgrtanje?

Da bi se voštila pečenja i rakije po ledjima gladnih, koliko?

I jedan dinar je previše.

A sve preko toga je pakao.

Na svetu ima dovoljno svega za sve.

Ali nema dovoljno ljudi medju bićima koja hodaju na dve noge.

Žao mi je što barem mi Srbi nismo u stanju da budemo ljudi u ovom prljavom i govnjivom svetu.

Jedni prema drugima.

Prema našoj deci, i sirotinji.

Što se i kod nas ždere, baca, i zadovoljno prdi i podriguje na mast, dok dečica gladuju, i maštaju o parčetu hleba i šolji mleka.

Jebem ti takvu civilizaciju, potpuno je promašena, a mi neljudi nismo ni za kurac.

Srbija, zemlja mogućnosti

Nisam iznenadjen što vlast, ova trenutna, ili bilo koja druga, navodno podstiče mlade ljude da započinju sopstveni biznis, da sami kreiraju svoju sudbinu, naravno samo u teoriji, jer ipak, treba plaćati porez, i sve obaveze, da bi svi besposleni trutovi po državnim institucijama mogli da primaju svoje plate, tople obroke, i markice za Bus Plus. Naravno da ne mislim da su svi ljudi zaposleni u državnim institucijama takvi, jer lično poznajem primere koji rade svoj posao odgovorno, i savesno, kao da žive u nekoj ozbiljnoj zemlji, ali vrlo je jasno na kakav profil ljudi mislim.

Jednom prilikom mi je naš čovek, koji preko dvadeset godina živi i radi u jednom malom gradu u Nemačkoj, ispričao kako je uspeo, kako je stvorio svoj biznis, i kako se obogatio. Nije se obogatio u smislu holivudske slike sisatih i guzatih ljubavnica, jedinstvenih primera automobila koji mogu da idu 17 puta brže od ograničenja na bilo kom auto-putu, nego dovoljno da živi lep i miran život, sa svojom normalnom i srećnom porodicom, u kući, sa dva automobila, i redovnim odlaskom na godišnji odmor negde u svetu. Dakle, iz perspektive života u Srbiji, žešće se obogatio. Podigao je kredit od države u kojoj živi, pod posebnim podsticajnim uslovima za manje privrednike, bez kamata, jer je državi u interesu da on radi, da zaposli još ljudi, i da, naravno, redovno plaća svoje obaveze, od kojih, normalno, i jedna takva velesila od države živi. Takodje, ispričao mi je i pod kojim uslovima je podigao, i otplatio kredit za kuću. Sve to zajedno meni je delovalo potpuno neverovatno i nestvarno, jer mi uvek imamo osećaj da država samo hoće da nas ojadi, opljačka, da bi neki gotovani i guzonje uživali u tudjem radu, te da se samo uz kriminal ili partijske kombinacije može uspeti.

Kad sam ja, vlasnik firme, kao saksofonista i stalni član benda našeg najpopularnijeg pevača već sedam godina, i kao lider benda u najgledanijoj zabavnoj emisiji na našoj televiziji, sa fakultetskom diplomom akademije u Amsterdamu, oženjen profesorkom italijanskog jezika i književnosti, dakle takodje fakultetski obrazovanom osobom, koja je isto kao i ja, vlasnik firme, ima pevačku solo karijeru, kulturnu doduše, a to je mana, i peva u istom tom najgledanijem show programu, otišao da se raspitam za kredit za stan, prvo su me naduvali, da bi posle dosta ubedjivanja krenuli da mi objašnjavaju šta je potrebno, i koliko će me opljačkati za tih 25 godina, e onda sam naduvao ja njih. Dakle, to je iz moje vizure, onako prilično mršavo objašnjeno, kako sve to izgleda u jednoj normalnoj, a kako u našoj zemlji. I posle se gospodin mrtav 'ladan pojavi na televiziji i kao podstiče mlade da otvaraju svoje firme i započinju biznis. Malo je reći da mi se od takvih poteza ove sadašnje vlade, kao i mnogima od vas, povraća. Zašto bismo radili za druge, stvarali i doprinosili društvu u kom živimo, kad sve što vidimo i možemo da očekujemo su afere bez posledica, sumnjivi bogataši, ubice koje se oslobadjaju, politička elita koja kiti pevaljke po šatorima, zapošljavanje nestručnih guzonja i procvat primitivizma?

Bilo bi jako lepo da se, za promenu, neko malo uozbilji kad dodje na vlast, i zaista krene da radi sa stručnim i školovanim ljudima od iskustva. U suprotnom, za par stotina godina neće nas više biti. A ako nas ne bude, za to smo krivi sami. Jesu nas trpali sa svih strana, istorijske nepravde su učinjene ovom narodu, ali za ove gore navedene stvari smo ipak krivi mi, i samo mi.

Za sve moje posebne ljude

Postoje na ovom svetu neki, svakom od nas, posebni ljudi. To su ljudi koji te zovu drugačije, ljudi čiji glas odzvanja u tebi decenijama koje su prošle. Ljudi u čijim očima nisi samo ono što si izgradio, već i ono odakle si krenuo. Ljudi za koje ne postoji vreme, jer večnost jednog trenutka sa njima ne može dostojno da se opiše svim rečima svih jezika ovoga sveta, a koliko god vremena da ima, nikad ga nije dosta.

Ja razmišljam često, i mnogo, o različitim životnim situacijama, i kad se nekome od tih ljudi desi nešto što izazove tektonske poremećaje u mom malom svetu, tada mi se otvori neko sedmo čulo, nešto što mi je veće od svega što postoji, a istovremeno je i najmanje na svetu, potpuno nevidljivo, i nedodirljivo, jer je samo moje, i ne poznaje jezike ljudi, već sva osećanja, sećanja, sve boje, mirise i trenutke, odavde do večnosti.

Ne verujem da postoji veća svrha za naše postojanje u ovom univerzumu, od pronalaženja jednog takvog, ili još jednog takvog čoveka. Bez obzira što se na svetu koji mi upoznajemo, poznajemo i prepoznajemo, takva bogatstva završavaju, ili pak privremeno prekidaju, kineskim zidom plača, ipak je najveće ono što je bilo, jer to što je bilo postoji, i ostaje zauvek.

Razum se razvija oduvek, pa zauvek, ali emociju ne može nikad da preraste. A emocije kažu da je sve to privremeno, samo jedna nevidljiva kap u moru, da tamo negde svi ti posebni ljudi strpljivo čekaju da se vidimo opet.

Za sve moje posebne ljude, od srca.

Negde se mora početi!

Savetovao me jednom prilikom dobar prijatelj, i kolega, da prestanem društvene mreže da koristim kao prostor za iznošenje svojih stavova, već, što zaista i bi bilo mudrije, fokusiram potencijal istih na muziku, i sve dobro oko nje. Razmišljao sam o tome, nisam na prvu loptu odbio. Ali sam ubrzo shvatio da ne mogu. Jer stvari koje ja ovde pišem su rezultat svakodnevnice u kojoj se nalazim. Trudim se da je zapakujem u lepe boje, sa šaljivim, i koliko je u mojoj moći interesantnim tekstovima, ali ponekad imam potrebu i onom drugom sebi da dozvolim da prozbori. I mislim da je to u redu, bez obzira što umem da zategnem po koju previše po nečijem ukusu. Sad već ovo zvuči kao da se pravdam, a nije to poenta, poenta je da život nije vrt prepun cveća i ptičica, nego džungla sa najlepšim primerima flore i faune, ali i nekim grdnim, a ponekad i po život opasnim. Ja ne pristajem, i nikada neću pristati, da budem žrtva medija, i te psiho torture koja se sprovodi zbog nekih intergalaktičkih interesa ko zna koga. Ne mogu da ne vidim sirotinju, starce koji kopaju po djubretu, decu bez roditelja, bolesne koji mole za pomoć, isto tako ne mogu da ne vidim da se medijska pažnja ne posvećuje dovoljno problemima koje treba rešiti, ali zato svaka budala koja nema stida da uradi nešto što svi mi ni mrtvi pijani ne bi, i još to da objavi u novinama, ima maksimalnu pažnju, kako medija, tako i javnosti. E kad dodje do toga da javnost počne to da upija, mene to nervira. Zato što sam i ja deo te javnosti, i živim u toj i takvoj realnosti, a ne u kući od čokolade, sa prozorima od marmelade. Razumem taj moderni senzacionalizam, potrebu da se primeti nešto šokantno i nesvakidašnje, ali mislim da se to odavno otrglo kontroli, te da tome treba stati na rep. A to se neće desiti pisanjem o samo i isključivo lepim stvarima. Neće se, znam, uopšte desiti nikakvim pisanjem, ali moje je ljudsko pravo da se izjasnim, i pronadjem istomišljenike. Meni je, iz veoma sebičnih razloga na kraju krajeva, lakše kad vidim da nisam sam. A znam da nisam, znam da mnogima te stvari smetaju. Ko zna, možda nekad u budućnosti ponovo skupimo snagu za neki novi 05. oktobar, možda sve gadosti koje progresivno rastu kako 21. vek odmiče baš u ovoj našoj maloj zemlji počnu da odumiru. Za sad odumire samo razum, ali nada umire poslednja.

I za kraj, koga ne bude mrzelo da sve ovo pročita, svaka čast.