Postoje na ovom svetu neki, svakom od nas, posebni ljudi. To su ljudi koji te zovu drugačije, ljudi čiji glas odzvanja u tebi decenijama koje su prošle. Ljudi u čijim očima nisi samo ono što si izgradio, već i ono odakle si krenuo. Ljudi za koje ne postoji vreme, jer večnost jednog trenutka sa njima ne može dostojno da se opiše svim rečima svih jezika ovoga sveta, a koliko god vremena da ima, nikad ga nije dosta.
Ja razmišljam često, i mnogo, o različitim životnim situacijama, i kad se nekome od tih ljudi desi nešto što izazove tektonske poremećaje u mom malom svetu, tada mi se otvori neko sedmo čulo, nešto što mi je veće od svega što postoji, a istovremeno je i najmanje na svetu, potpuno nevidljivo, i nedodirljivo, jer je samo moje, i ne poznaje jezike ljudi, već sva osećanja, sećanja, sve boje, mirise i trenutke, odavde do večnosti.
Ne verujem da postoji veća svrha za naše postojanje u ovom univerzumu, od pronalaženja jednog takvog, ili još jednog takvog čoveka. Bez obzira što se na svetu koji mi upoznajemo, poznajemo i prepoznajemo, takva bogatstva završavaju, ili pak privremeno prekidaju, kineskim zidom plača, ipak je najveće ono što je bilo, jer to što je bilo postoji, i ostaje zauvek.
Razum se razvija oduvek, pa zauvek, ali emociju ne može nikad da preraste. A emocije kažu da je sve to privremeno, samo jedna nevidljiva kap u moru, da tamo negde svi ti posebni ljudi strpljivo čekaju da se vidimo opet.
Za sve moje posebne ljude, od srca.
Нема коментара:
Постави коментар