Savetovao me jednom prilikom dobar prijatelj, i kolega, da prestanem društvene mreže da koristim kao prostor za iznošenje svojih stavova, već, što zaista i bi bilo mudrije, fokusiram potencijal istih na muziku, i sve dobro oko nje. Razmišljao sam o tome, nisam na prvu loptu odbio. Ali sam ubrzo shvatio da ne mogu. Jer stvari koje ja ovde pišem su rezultat svakodnevnice u kojoj se nalazim. Trudim se da je zapakujem u lepe boje, sa šaljivim, i koliko je u mojoj moći interesantnim tekstovima, ali ponekad imam potrebu i onom drugom sebi da dozvolim da prozbori. I mislim da je to u redu, bez obzira što umem da zategnem po koju previše po nečijem ukusu. Sad već ovo zvuči kao da se pravdam, a nije to poenta, poenta je da život nije vrt prepun cveća i ptičica, nego džungla sa najlepšim primerima flore i faune, ali i nekim grdnim, a ponekad i po život opasnim. Ja ne pristajem, i nikada neću pristati, da budem žrtva medija, i te psiho torture koja se sprovodi zbog nekih intergalaktičkih interesa ko zna koga. Ne mogu da ne vidim sirotinju, starce koji kopaju po djubretu, decu bez roditelja, bolesne koji mole za pomoć, isto tako ne mogu da ne vidim da se medijska pažnja ne posvećuje dovoljno problemima koje treba rešiti, ali zato svaka budala koja nema stida da uradi nešto što svi mi ni mrtvi pijani ne bi, i još to da objavi u novinama, ima maksimalnu pažnju, kako medija, tako i javnosti. E kad dodje do toga da javnost počne to da upija, mene to nervira. Zato što sam i ja deo te javnosti, i živim u toj i takvoj realnosti, a ne u kući od čokolade, sa prozorima od marmelade. Razumem taj moderni senzacionalizam, potrebu da se primeti nešto šokantno i nesvakidašnje, ali mislim da se to odavno otrglo kontroli, te da tome treba stati na rep. A to se neće desiti pisanjem o samo i isključivo lepim stvarima. Neće se, znam, uopšte desiti nikakvim pisanjem, ali moje je ljudsko pravo da se izjasnim, i pronadjem istomišljenike. Meni je, iz veoma sebičnih razloga na kraju krajeva, lakše kad vidim da nisam sam. A znam da nisam, znam da mnogima te stvari smetaju. Ko zna, možda nekad u budućnosti ponovo skupimo snagu za neki novi 05. oktobar, možda sve gadosti koje progresivno rastu kako 21. vek odmiče baš u ovoj našoj maloj zemlji počnu da odumiru. Za sad odumire samo razum, ali nada umire poslednja.
I za kraj, koga ne bude mrzelo da sve ovo pročita, svaka čast.
Нема коментара:
Постави коментар