Ovo sam ja

PULS INTERVJU

DETINJSTVO

- Čega se uopšte sećaš, koliko godina si imao kada ste morali da odete iz Hrvatske? Da li si posle rata posetio Sisak, šta si osetio?

Sećam se svega. Sećam se lišća koje smo voleli da rasturamo po igralištu kad ga jesen obori, i krađe grožđa iz dvorišta na putu od kuće do škole. Sećam se svih onih zimskih dečijih radosti kao na filmu, od grudvanja i sankanja, do mokrih nogu i promrzlih ušiju. Sećam se boja i mirisa proleća, jurenja za loptom i leptirima. Sećam se bazena u Željezari, delu grada gde je moj otac radio, a sestra i ja kao mali išli u vrtić.

Sve to je prekinuo glupi rat, ljudi i njihova pohlepa i lakomislenost, a crteži koje sam kao mali tim životom inspirisan pravio, iako nikada nisam imao talenta za taj vid umetnosti, su zamenjeni pisanjem kojim se bavim i dan danas, na svoj neki način, a život je uprljan skloništem, sirenama, bombama i strahom.

Otišli smo istog leta kad je kroz poslednje teritorije u Hrvatskoj naseljene Srbima prošla "Oluja", tačno 10.08.1995. Ja nisam bio u koloni, mi smo preko Maribora, i zatim Mađarske došli u Beograd. Sisak sam od tada posetio jednom, u avgustu 1998., sa velikom željom da vidim prijatelje. Divno nam je bilo. Dok mi jedan od poznanika iz kraja u kome smo živeli nije saopštio da ja nemam šta tu da tražim, da će, citiram: "Platiti skinsima gajbu pive da me ubiju." Naravno da se to nije moglo desiti tek tako, jer sam ipak imao mnogo prijatelja tamo tada, koji bi stali u moju zaštitu, ali sâm osećaj da te neko mrzi zbog nečega na šta ti ne možeš da utičeš, je dovoljno odvratan da više nisam želeo da idem tamo. Niti ću. Sa prijateljima sam u kontaktu preko fejsbuka, sretnemo se ponekad u Zagrebu u kom sam od tada sa Zdravkom više puta svirao.

- Muzikalnost, od koga si je nasledio, kada si počeo da sviraš, i šta? Koga si slušao kao klinac?

Moj otac je uvek pokazivao muzički talenat, a i majka i on, veliku ljubav prema muzici. Zahvaljujući njima rastao sam uz svetske "evergreen" hitove, i lepe domaće pesme, iz vremena Jugoslavije. Sklonost prema muzici sam pokazao od malih nogu. Pevušio sam i zviždao neke melodije stalno, što je navelo moje da mi kupe prvi instrument, mali "Casio" sintisajzer, koji imam i dan danas. Prve pesme sam naučio da sviram još pre osnovne škole, na sluh skidajući pesme iz memorije, ili sa radija. To me jako zabavljalo. Zato su moji roditelji rešili da me upišu u nižu muzičku kad i u osnovnu školu. Prvi instrument koji sam u muzičkoj dobio da sviram bila je harmonika. Nisam je voleo. Bila mi je velika i teška, i nisam uživao u sviranju. Ali pored školskih zadataka, moj otac me stalno trenirao tako što mi je pevao i zviždao melodije koje sam ja potom skidao i učio na harmonici da sviram. Napravili smo spisak od nekih dvestotinjak pesama, koje naravno i dan danas pamtim. Iako nije ni znao, učinio mi je veliku uslugu, jer to je možda i najefikasniji način treniranja kako uha, tako i memorije kod deteta. To mi je svakako pomoglo u razvoju, školovanju, i kasnije nastupanju.

 

RAT, DOLAZAK U BG, PRIVIKAVANJE

- Dolazak u Srbiju, da li ste odmah stigli u Beograd, šta se sećaš iz tih prvih dana, kod koga ste došli? Da li se sećaš svojih roditelja, kako su pokušavali da sakriju od tebe svoje brige i strahove?

Moj prvi dolazak u Beograd nije bio zbog dolaska na Marakanu da gledam Zvezdu, što sam kao mali silno želeo, nego dolazak među svoje, da ispočetka gradimo život u zemlji u kojoj nas neće diskriminisati na nacionalnoj osnovi. Tako smo mislili. Prvo čega se sećam je haos na autobuskoj stanici. Ogroman grad. Milioni ljudi. Frka. Panika. Gužva. Haos. I u svemu tome nešto ogromno i fenomenalno. Kao što je moj otac značajno rekao kad je mamu i mene na toj stanici dočekao: "Ovo ti je sine Beograd!".

Dobio sam odmah jastuk Crvene Zvezde, i to mi je nekako bilo jako važno. Nemam više drugare, sve to što je bilo do sad ne važi, ali od sad imam Zvezdu, tu, gde ću da živim. Prvi period smo proveli u centru grada, na privremenom smeštaju, u ulici Dž. Vašingtona. Pošto je bio avgust mesec, i svako veče je bilo prijatno i ugodno, tata me vodio u Skadarliju da slušam živu muziku. I da vidim spomenik Đuri Jakšiću. Fasciniralo me što ljudi sviraju svako veče i što ja mogu sad to da slušam. Ubrzo smo se smestili u naš stan u bloku 45, gde moje detinjstvo dobija jedan potpuno novi, i meni tada apsolutno neočekivani razvoj u pravcu ludila velikog grada sredinom devedesetih godina.

- Kako si se ti privikao na Beograd, šta ti je i ko u tome najviše pomoglo? Da li si morao da sazriš brže nego tvoji drugari-vršnjaci, da li si ga prihvatio kao svoj grad, do kraja?

Pre dolaska u Beograd sam već, zahvaljujući divnoj nastavnici harmonike, koja je videla talentovano dete koje voli muziku, ali ne i svoj instrument, pored harmonike počeo da sviram, po sopstvenom izboru, i saksofon. U septembru 1995. sam krenuo u VI razred osnovne škole, VI razred niže muzičke "Stanislav Binički", harmonika, i na Jazz odsek muzičke škole "Kornelije Stanković", saksofon. U to vreme sam trenirao i košarku koju sam jako voleo, te mi obaveze nisu dozvoljavale da imam previše slobodnog vremena. Sve to, pomešano sa odrastanjem u bloku, redovnim putovanjem gradskim prevozom preko celog grada i nazad, me vrlo brzo oblikovalo u čvršće dete, sa već nekim ambicijama. U to vreme je i prisustvo šest godina starije sestre i njenih prijatelja takođe uticalo da malo brže odrastem, ali ništa kao ta strašna promena života, iz malog, u ogroman grad.

Trebalo mi je vremena da prihvatim Beograd. Najviše zato što sam imao osećaj da Beograd ne prihvata mene. Jezik koji sam tada govorio je bio dovoljno drugačiji, kao i moje prezime, jer nije "na ić", da često čujem kako mi nismo Srbi, i da treba da se vratimo odakle smo došli. To me pogađalo i užasno nerviralo. Takav način diskriminisanja ljudi je odvratan, i ostavlja trajne rane na duši.

Mnogo toga je promenio polazak u srednju školu, muzičku gimnaziju "Stanković". Tu smo svi jedni drugima novi, krećemo iz početka, a i savladao sam beogradski srpski jezik toliko da se ne čuje više odakle sam došao. Prvu godinu srednje mi je nasilno prekinulo bombardovanje od strane najveće i najzlobnije mašinerije modernog sveta, NATO alijanse. Za nas je to bio još jedan šok, jer su se sirene, skloništa, strah i užas vratili u naše živote. Zato je moja mama posle deset dana usled jedne živčane reakcije na sve to, pokupila stvari, uzela mene za ruku, i otišli smo iz Srbije. Zbog problema sa papirima, tata je morao da ostane. Putovao sam tada preko Zagreba u Beč, prvo sa mamom, a potom sâm, a iz Beča za Nemačku, gde sam proveo ostatak bombardovanja. Psihički sam oboleo zbog svega toga, i taj horor se manifestovao kao astma, koja napada svako veče kad padne mrak, guši me, i prestaje ujutro kad svane. I tako svake noći do 10.06. i završetka kukavičke agresije svih tih prokletih demokratskih fašista. Tek po završetku bombardovanja sam se opustio i po malo počeo da uživam u svom boravku u Nemačkoj. Još dva meseca sam proveo tamo, i potom se vratio u Beograd. Opet na autobusku stanicu. Opet neki novi početak. Ali ovaj put nije bilo milion ljudi, haosa i panike. Bilo je nekoliko stotina zombija, i sablasno tužan i prazan grad. Verovatno ljudi koji su te mesece proživeli ovde i ne znaju koliko je sve to jezivo izgledalo, gledajući sa strane. A ja sam došao iz jednog normalnog života tamo neke zemlje, sa bazena i iz bioskopa, igranja stonog tenisa i vožnje bicikala u prirodi, u zemlju ubijenu u pojam. Izgaženu, izudaranu, izgužvanu, i energetski ispražnjenu. I to je bolelo. Ali to je dovelo do kraha Miloševićevog režima, koji je nas obeležio izbegličkim legitimacijama, a protiv kog sam se ja aktivno borio delovanjem u srednjoškolskom otporu, kao i učestvovanjem u studentskom kordonu u kolarčevoj 1996., sa trinaest godina. I dan danas ne znam kako su mi roditelji uopšte to dozvolili. Tada je krenuo neki zaista novi život, kome smo se svi nadali, i radovali.

- Kako ti je prošla srednja škola, da li si odmah krenuo u Srednju muzičku, da li već tada počinješ da sviraš po nekim klubovima?

Svirke su krenule odmah po polasku u prvi srednje, iako sam neke manje bitne imao i pre. Po povratku iz Nemačke upoznao sam gitaristu Ivana Ilića, mog dragog prijatelja koji danas živi u Barseloni, i počeo sam da sviram u prvom ozbiljnom bendu, kvartetu "Solid". Ove godine je petnaestogodišnjica od nastanka našeg benda, planiramo to nekim svirkama i da obeležimo. Sviralo se u to vreme na sve strane. I za pare, i za ljubav. Malo više za ljubav. Ali i para je, za jednog srednjoškolca, bilo dovoljno. Krenula su prva putovanja, čitava leta na crnogorskom primorju, gde smo svirajući jazz napravili ozbiljan haos u pivnici u Herceg Novom. U tom periodu sam počeo da se družim i sa Nebojšom Nedeljkovićem, poznatim Ćelom, gitaristom sa kojim sviram i dan danas u bendu Ane Štajdohar. On me ubacio u "Jim Walsh" bend, moj najdraži bend iz tih dana. Snimili smo i album glumcu Igoru Perviću, i to je bilo veoma simpatično. U četvrtoj godini srednje, kontrabasista Đorđe Stijepović, koji danas živi u Americi, me zvao da sviram sa rokabili grupom "Havana Whisper". Snimili smo album "Flammable" za PGP RTS, u legendarnom studiju "5", koji je danas, na sramotu svih nas, zatvoren, i svirali smo širom Balkana. Generalno, ja sam toliko svirao, da nisam imao vremena ni za šta drugo. I to je bilo odlično. Družeći se sa svim tim divnim ljudima, među kojima sam gotovo uvek bio daleko najmlađi, puno sam naučio, i brzo sazrevao.

 

AMSTERDAM

- Zašto si se odlučio baš za Akademiju u Amsterdamu, šta ti se najviše dopalo u tom gradu, a šta najmanje?

- Da li si želeo da ostaneš tamo da živiš?

- Šta si naučio od Holanđana i sveg tog šarenog sveta tamo?

Sve vreme srednje škole znao sam da ću otići negde da se školujem, i da istražim život i u nekoj drugoj zemlji. Danas moj kum, a tada stariji kolega i prijatelj, gitarista Branko Trijić, je studirao prvu godinu akademije u Amsterdamu u trenutku kad smo nas nekoliko razmišljali gde da idemo. Zahvaljujući njemu smo, između ostalih, bubnjar Marko Kuzmanović, sa kojim i dan danas sviram, trenutno u pratećem bendu Zdravka Čolića, i njegova tadašnja devojka, a moja srednjoškolska drugarica, Lena Kovačević, i ja, otišli zajedno u Amsterdam. Prijemni smo svi položili iz prve. U tom trenutku sam imao 18 godina, vratili smo se u Beograd, završio sam srednju, i već u septembru iste te godine otišli smo u Holandiju.

Amsterdam je jedan prelep grad, u kome se nalazi ceo svet. Kao i u Londonu, Parizu ili New York-u, ali u dovoljno manjoj količini da se čovek ne prestravi kad dođe.

Četiri možda najinteresantnije godine života sam proveo tamo, uz dogodovštine koje ni obilna knjiga ne bi mogla verno da prepriča. Savladao sam engleski jezik, na kom sam studirao, upoznao ljude iz celog sveta i ostvario prijateljstva koja će trajati dok smo živi. Putovao sam celom Evropom i svirao u svim gradovima koji vam padnu na pamet. Radio sam različite poslove, jer stipendije, osim roditeljske koja im je satirala kućni budžet, nije bilo. Tako sam naučio da radim na recepciji hotela, i to u noćnim smenama, kao "dišvošer" u ogromnom kafiću, u suvenir šopu, i kao utovarivač kofera na amsterdamskom aerodromu. Naučio sam kako je živeti sâm, kako je to biti gladan i u pojedinim trenutcima nemati bukvalno ni za hleb, kako je to biti Srbin u demokratskoj, a u stvari ozbiljno fašističkoj Evropi koja vrlo diskriminiše sve ljude drugih nacionalnosti. Ukratko, naučio sam šta je to život.

Sloboda koju čovek može da doživi u tom gradu, u momentima koji nisu opterećeni papirologijom i ostalim glupostima, je nešto što se rečima zaista ne može opisati. To je drugačija frekvencija života, koja se može samo doživeti, i mene je više od svega do tad, oblikovala u ono što sam danas.

Nikada nisam želeo da ostanem da živim u Holandiji, jer pored sve te predivne slobode umetničkog duha, ipak je u meni dominirala želja da se vratim među svoje ljude, u tada već vrlo moj Beograd, i da Amsterdam ostane moja ljubav iz studentskih dana, sa posebnim mestom u mojoj duši. Ali ipak želim samo turistički da se volimo, kad god se ukaže prilika za to.

Jednu veoma bitnu stvar sam naučio od Holanđana. Ljubav prema svojoj otadžbini. Oni su izdresirani tako da zakone ne krše jer ne žele da nanose zlo svojoj zemlji i svom narodu. Meni se takav odnos čoveka prema svojima i svom sviđa.

 

ŽIVOT MUZIČARA U SRBIJI

- Da li i koliko često pomisliš da ti je muka od muzičarskog života u Srbiji, ili misliš da i nije toliko loše koliko se "kuka"?

- Misliš li da si na pravom (muzičarskom) putu, šta bi te ispunilo do kraja, kakva akcija?

- Koje saradnje pominješ kao najznačajnije, i zašto?

- U kom pravcu navodiš svoju karijeru?

Mislim da nije bilo loše koliko se kukalo, ali nažalost danas je zaista onoliko loše, koliko se kuka. Ili je i to stvar trenutka, možda će budućnost biti još gora, pa će mi se današnja sadašnjost činiti kao svetla prošlost. Mada je činjenično stanje da posla ima manje nego ikad. U kulturu se ulaže sve manje, a ulagalo se malo i ranije. Klubovi se zatvaraju, ili opstaju radeći samo turbo-nitro estradu. Naravno da mi je muka od svega toga, ali nije mi muka od mog života. Ja imam svoj mikro kosmos, koji nema preterane zahteve, i zahvaljujući fenomenalnim ljudima kojima sam okružen, i sa kojima radim, sve to je u drugom planu. Pošto sviram, od kako sam se vratio u Srbiju, sa Zdravkom Čolićem, godinama već i u emisiji Ivana Ivanovića, i sa raznim muzičarima, mislim da ne postoji još mnogo toga na poslovnom planu što sam mogao da uradim da mi bude bolje, ali postoji na kreativnom, u smislu pisanja i stvaranja, tako da se time bavim sad kad konkretnog posla ima manje. Želim da stvorim svoj instrumentalni projekat, na kom trenutno radim sa kolegom, i prijateljem iz dana srednje škole, saksofonistom Uglješom Novakovićem. Naš prvi zajednički korak se trenutno sluša na YouTube-u, i po društvenim mrežama. Želim pored toga da ostvarim jedan nekomercijalni umetnički projekat, zatim da snimim razne neke pesme koje sam pisao pre deset i više godina, a želim i da naučim da sviram bubanj. Sve to mi trenutno okupira pažnju, a zarad učenja bubnja sam napravio i bend, mali rok projekat, onako od srca, zbog muzike i svirke, sa drugarima koje neću još da otkrivam, jer prvo treba da se usviramo, a neki i da naučimo da sviramo, pa ćemo se prezentovati kad za to dođe vreme.

 

ANA&LJUBAV

- Odišeš nekom lepom zrelošću, koliko misliš da mir sa sobom donosi i mir sa drugima, u tvom slučaju sa Anom? Koliko se tvoj doživljaj Ane razlikuje sada od onoga kada si je upoznao?

- Kako rešavaš nesuglasice?

- Šta je ljubav, iz "privatnog iskustva"?

Ljubav je sve. Toliko puta opisana i opevana, a nikad do kraja, na toliko fenomenalnih i različitih načina, ali nikad potpuno. U tome je valjda i čar.

Osnovni preduslov za ljubav, po mom mišljenju, je tolerancija, razumevanje. Svi smo mi jedinke, svi smo originali, i nemoguće je pronaći osobu koja će se sa bilo kim od nas sto posto slagati, uvek i u svemu. Naravno da je lakše kad se ljudi razumeju više, nego manje, ali baš skroz je nemoguće. Zato je dobro naoružati se strpljenjem, dozvoliti prostora partneru, i imati svoj. Ana i ja smo dve polovine iste priče, svaka za sebe, a zajedno. Mi smo porodica postali mnogo pre nego što smo to brakom ozvaničili, i tako funkcionišemo. 

Nesuglasica i kod nas naravno ima, nekad više, nekad manje, zavisi. S obzirom da i radimo zajedno, i provodimo možda malo više vremena zajedno nego neki drugi parovi, normalno je onda da svega ima više. Ali oko bitnih stvari se razumemo, to je najvažnije, a sitnice rešavamo usput. Niko nije savršen, grešimo oboje, ali umemo da prepoznamo grešku, i svakako naposletku sve bude ok.

Čovek koji je u svojoj glavi definisan, isprofilisan, zna šta hoće, teško da će imati problem i sa drugim ljudima, uključujući partnera. Mislim da smo žena i ja bukvalno u istim kolima, na istom putu, i ne vidim da bih ikako taj životni put mogao da prelazim bez nje, ili ona bez mene.

 

 

LIČNA KARTA

Rođen: DAN MESEC GODINA GRAD

23.07.1983., Sisak, Jugoslavija

Porodica: supruga Ana

Obrazovanje: Muzička gimnazija "Stanković", jazz odsek, Conservstorium van Amsterdam

Karijera: Zdravko Čolić, Ana Štajdohar, "Veče sa I. I." - trenutno

Do sad: Flamingosi, Aleksandra Kovač, Željko Vasić, Tijana Dapčević, "Marko Živić show", "Karaoke obračun", Sergej Ćetković, Dragoljub Đuričić, ne mogu više da se setim, ali i ovo je dovoljno :)